Anđeli, zveri, vile i demoni čoveka prate od prve zore. Kroz mit, legendu i bajku ostaju prisutni kao odrazi njegovog sveta, strahova, čežnji i unutrašnjih nemira. Stvarnost je satkana od njihovih senki, a na ovoj pozornici oni iz nje istupaju, čineći mistično opipljivim. Nit univerzalnog prožima lične vizije Teodore Nešković, u kojima se demoni nebeskih boja i anđeli plamenih pogleda pojavljuju kao bezvremene figure nežnosti i brutalnosti, varke i istine.

Otelotvorena na umetničinom platnu, ova bića deluju istovremeno blisko i nestvarno, primamljivo i zastrašujuće. Njihove maske ne skrivaju, već dopuštaju da se jasnije nasluti ono što svakodnevica potiskuje, da se duševno oslobodi stega racionalnog. Kao totemi na putu spoznaje, začarana svita vodi nas kroz porozne predele između sna i sećanja, gde istina žubori u Mefistofelovoj slatkorečivosti i vilinskoj pesmi. Poput drevnih šamana pozivaju na rasplitanje klupka sopstvene prirode. Njihovi pogledi i pokreti nose nešto ritualno, iskonsko, trag nečega što je savremeni čovek možda zaboravio, ali nikada u potpunosti izgubio.

Na kraju krivudavog puta kroz sopstveni mrak, čovek u maskama prepoznaje sopstveno lice. Tihi preporod na svojim talasima odnosi nemir, svojim plamenom uspavljuje čežnju. Oseti se novi dah života u zemaljskom vrtu. Uporna duša je najzad sjedinila božansko i zversko, poput dva lica koja se nakon dugog lutanja ponovo prepoznaju.

Tekst: Ana Erak