U radovima Nikolije Stanojević često se pojavljuju isti predmeti: stolice, sto, sveće, viljuške, čaše. Stolice postaju metafora unutrašnjeg dijaloga, sto granica i prostor susreta. Ovi simboli nisu nasumični, oni dolaze iz nesvesnog i nose tragove unutrašnje borbe. Svaki element deo je jedne složene celine. Kao i samo stanje anksioznosti, ne može se objasniti jednom mišlju, već se otkriva kroz mnoštvo impulsa. Stanojević ne uspostavlja hijerarhiju među motivima, svi su jednako važni. Značenja se prepliću, menjaju i ostaju otvorena za tumačenje. Njoj je ta otvorenost ključna jer veruje da anksioznost nema univerzalan izraz. Forma koja bi bila previše zatvorena ograničila bi mogućnost identifikacije. U tom smislu, njeni radovi nisu zatvoreni sistemi, već prostori u koje posmatrač može da projektuje sopstvena osećanja.
Prenos crteža na jorgan donosi i fizičku transformaciju: delo postaje taktilno, slojevito, reljefno. Čitljivost slabi, ali prisutnost slike se pojačava. Posmatrač je pozvan da se zapita kako nešto tako nežno može sadržati toliki nemir? Gde se dodiruju haos i uteha, unutrašnja panika i površinska mekoća? Upravo ta tačka napetosti između forme i sadržaja jeste središnje mesto njenog rada. Cilj nije dati odgovor, već ponuditi prostor u kojem se posmatrač može prepoznati. Bez osude. Kao da ga delo grli. Radovi Nikolije Stanojević zahtevaju vreme i pažnju. Nisu odmah razumljivi i to je deo njihove funkcije. U njima postoji tiha dozvola da nešto ne mora biti odmah jasno. Da može ostati mutno, ali i dalje značajno.
Biografija: Nikolija Stanojević (r. 2001, Valjevo) je umetnica koja živi i radi u Beču i Beogradu. Završila je studije na Univerzitetu primenjenih umetnosti u Beču. Prethodno je pohađala Školu za dizajn u Beogradu, kao i Univerzitet za umetnost i dizajn u Barseloni, gde se fokusirala na modni dizajn.
Mediji koje koristi u svom radu uključuju video, animaciju, fotografiju, skulpturu, šivenje, vez i slikarstvo. Njena najnovija serija, *Soft Armor*, integriše instalacije, skulpturu, odeću i vez na satenu. Kroz ovu seriju, Nikolija istražuje krhku granicu između udobnosti i ranjivosti koristeći ručni vez na satenskim jorganima, predmetima koji simbolizuju sigurnost i zaštitu. Jorgan te štiti, ali, kako ona primećuje: „ako ti jedna noga isklizne ispod jorgana, nešto bi moglo da te ujede.“
Koristeći nežni saten kao osnovu, vezom prikazuje prizore, često stolice i stolove, koji poprimaju psihološku dimenziju, odražavajući unutrašnje misli i emotivna stanja. Kompozicija prevrnutih stolica na satenu unosi tihu napetost: kako nešto meko i utešno može izazvati nelagodu?
Njen rad poziva posmatrače da se suoče sa sopstvenom ranjivošću bez stida, nudeći ne izloženost, već prihvatanje.