Miš u Ankinoj interpretaciji nije samo lik, on je projekcija onog dela nas koji ostaje tih, skriven i ranjiv. On je figura prepoznatljivosti, mali posmatrač života koji ponavlja ljudske rituale i time ih pretvara u kontemplativne geste. U njegovim pokretima prepoznajemo sopstvene navike i strahove, umor i potrebu za smirenjem. U tom smislu, Ankin rad funkcioniše kao ogledalo u kojem se svakodnevno, gotovo nehotično, suočavamo sa sopstvenom krhkošću.